S prvim sinom nisam prolazila kroz tantrume, tj. jesam, ali bili su zanemarivi. Pažljivo se bacao na koljena u stilu Miše Kovača pritom pazeći da se ne udari. Nekad se znao ugristi za ruku, ali to je bilo sve. Kad smo išli iz parka nije bilo drama. Nekad bi se eventualno dao petama vjetra, ali bila je ograda pa to nije bio baš neki problem. Znao je da ćemo sutra opet doći. Već mu je bilo i dosta… Iskreno se ne sjećam niti jedne drame da mi je priredio zbog tantruma. Više sam tantruma imala ja nego on. Rekla bi da još i danas imam tantrume 🙈
Manji je pak druga priča. On se s godinu dana već znao baciti na pod ako nije bilo po njegovom, ali jako rijetko. Uglavnom sam mislila bude prošlo samo i je. Nisam htjela tome pridodavati pažnju jer bi onda to ponavljao kao i sve ostalo za što dobije pažnju. Nije baš beba koja voli da ga se grli u tom trenutku. Kad smo išli iz parka znao mi je plakati da neće u kolica, ali uvijek sam nekako riješila to, uglavnom preusmjerila pažnju s nečim drugim. Uvijek sam im ranije najavila da ćemo uskoro ići doma. Pripremila sam ih na to.
Neki dan sam baš gledala video kako je neki mali napravio mami show pa otrčao prema autima. S jedne strane mislila sam koji kreten to snima. S druge strane nije mi palo na pamet da će me za par dana dočekati totalni spektakl.
Bili smo u parku, a već im je polako postalo dosadno pa sam mislila da bi bila dobra ideja otići do sportskog centra gdje još nisu bili. Ideja je bila odlična, bilo im je odlično, zabavljali su se skroz, ali kad smo trebali ići doma, nastala je totalna apokalipsa. Počeo je urlati iz petnih žila iako sam mu napomenula ranije da ćemo morati ići da pada mrak i da tata dolazi doma. Bila sam bez kolica, nije htio hodati, bacao se na glavu, rušio starijeg kojem jadnom nije bilo jasno kaj se uopće događa. Nisam ga mogla podići jer mi je trgao ruke doslovno. Mislila sam da će mi ispasti. Čim je s nogama došao na pod opet se bacao. Morala sam s njim sjesti na pod i držati ga. Bilo me strah da si zglobove ne potrga kako se je bacao. Onda opet nositi. Pa opet iz početka. Ljudi su prolazili i gledali nas. Činilo mi se kao da sati prolaze, a on nije prestajao.
S obzirom na sve bila sam totalno mirna, ali nisam imala blage veze kako ćemo doći do doma. Pored je bila cesta. Nisam znala je’l će biti gore ako se manji lupi s glavom u beton ili stariji pobjegne, srećom pa je stvarno razuman i vidio je da je cirkus, ali opet nikad nisi siguran. Isto je jako mali. Na kraju se smirio kad sam rekla da ide kod susjede. Upalilo je da me konačno doživi. Jedva sam ih dovela do doma koliko su me boljele ruke. Na kraju sam mu zbog bacanja zabranila igračku i sad mi je žao jer u biti nije bila povezana s time nego sam jednostavno htjela da me shvati ozbiljno. Da više to nikada ne ponovi. Bila sam potpuno bespomoćna. Mrzim taj osjećaj! Znam da bude ponovio, ali barem da to bude na drugačiji način. Neki bezbolniji od ovog i sigurniji. Pogriješila sam. Možda i nisam. Vidjet ćemo.
Neki kažu da je tantrume najbolje ignorirati, neki da treba dati jasno do znanja da ne može jer je mama tako odlučila. Ne znam što je ispravno. Nemam univezalni savjet, jedino suosjećam sa svim mamama koji prolaze kroz to, pogotovo ako su češći. Ako sutra vidite neki video u vezi tantruma vjerojatno sam ja 🙈
Držite se. Što kod vas prolazi?
Rea Mommy Stuff 